Kruške
Nikad nisam volela kruške. Nešto mi nije odgovarao ni miris ni ukus ovog voća a tekstura me je posebno odbijala, kao da se svakim zalogajem oslobađalo stotine malih, zrnastih kuglica koje su mi onda grebuckale jezik i nepce. Tako je bilo sve dok jednog dana nisam razumela kruške.
Zamišljam. Zamišljam kako je to kada si zaljubljen u ratu i smrti, samoći i zarobljeništvu, strahu i tuđini.
Bila je lepa kao devojka. Niskog ali snažnog stasa. Kose duge i tamne, tamnih bistrih očiju. Upečatljiva i jaka duhom. Kada su je ukrcali u kamion za Nemačku otac joj je doneo veknu hleba. Našao ju je i dao joj taj hleb da mu dete ne bude gladno, da zna da on misli na nju. Tada ga je poslednji put videla. Kada je taj kamion prešao granicu tadašnjeg Sovjetskog Saveza on ju je zauvek odsekao od porodice i domovine. Nikada više se nije vratila kući. Nikada više nije bila među svojima, na svome. Zarobljena, istrgnuta iz korena odvedena je u ratni logor u Nemačku da živi život koji nije davao ni malo nagoveštaja da bi mogao biti lep. A onda je dobila tu krušku. To joj je on dao. I sam zarobljen, otrgnut, bez ičeg svog a sa željom da joj nešto od sebe da, da joj nečim ljubav pokaže, on rizikuje i krade joj krušku. Noću, na imanju gde oboje prisilno rade. Ta i sve ostale kruške koje joj je darovao su je toliko radovale jer bile su ukus slobode koja će doći, njegove ljubavi i bile su obećanje da će opet negde sa njim biti svoja, na svome i među svojima.
Doveo ju je u Jugoslaviju, pa u Srbiju i na kraju u njen najravniji deo, Vojvodinu. Ali pre toga, pred polazak iz Nemačke, oslobođeni, doterani i puni nade u novi, zajednički život moji baka i deda slikali su se pored njihovog drveta. Pored kruške kao simbola njihove ljubavi i nade.
Bila je lepa kao devojka. Niskog ali snažnog stasa. Kose duge i tamne, tamnih bistrih očiju. Upečatljiva i jaka duhom. Kada su je ukrcali u kamion za Nemačku otac joj je doneo veknu hleba. Našao ju je i dao joj taj hleb da mu dete ne bude gladno, da zna da on misli na nju. Tada ga je poslednji put videla. Kada je taj kamion prešao granicu tadašnjeg Sovjetskog Saveza on ju je zauvek odsekao od porodice i domovine. Nikada više se nije vratila kući. Nikada više nije bila među svojima, na svome. Zarobljena, istrgnuta iz korena odvedena je u ratni logor u Nemačku da živi život koji nije davao ni malo nagoveštaja da bi mogao biti lep. A onda je dobila tu krušku. To joj je on dao. I sam zarobljen, otrgnut, bez ičeg svog a sa željom da joj nešto od sebe da, da joj nečim ljubav pokaže, on rizikuje i krade joj krušku. Noću, na imanju gde oboje prisilno rade. Ta i sve ostale kruške koje joj je darovao su je toliko radovale jer bile su ukus slobode koja će doći, njegove ljubavi i bile su obećanje da će opet negde sa njim biti svoja, na svome i među svojima.
Doveo ju je u Jugoslaviju, pa u Srbiju i na kraju u njen najravniji deo, Vojvodinu. Ali pre toga, pred polazak iz Nemačke, oslobođeni, doterani i puni nade u novi, zajednički život moji baka i deda slikali su se pored njihovog drveta. Pored kruške kao simbola njihove ljubavi i nade.
Sećam se. Rumene kruške miruju okačene o skladne grane drveta na ulazu u babino i dedino dvorište. Preko Like i Bačkog Brestovca, posle dosta seljakanja njih dvoje su završili u toj zadnjoj ulici u Ruskom selu, za bakin život selu simboličnog naziva, baš u ovom zelenom dvorištu. Njihovo četvoro dece izrodili su im četvoro unuka. Sinovi su ostali u selu i nisu se ženili a kćeri su otišle, udale se i izrodile svaka po dvoje dece. Ja sam kći starije ćerke, tada već pri kraju osnovne škole, leto je. Volim da dođem kod babe i dede u njihovu staru seosku kuću sa konkom, da osetim miris bakinih kolača, volim miris nane od koje deda pravi čajeve, smešna su mi imena pasa, babinih kozica i osećam se svečano kada vadim jaja iz toplih kokinih gnjezda. Volim miris pokošene trave. Dedin paradajz i paprika su nadaleko najukusniji a šljivama nema konkurencije. Volim svoje ujake, zanimljivi su mi, svašta znaju o životinjama i prirodi. Uvek se radujemo da se vidimo sa njima, i brat i ja.
Svaki put kad odlazimo kući a baka nas tek posedale u auto pita kad opet dolazimo, deda nam otvara kapiju - nas prati i drvo kruške, ječmenke, koju je deda posadio na dan kad je njegov prvi unuk, moj brat od tetke rođen. Prati nas ta kruška kao simbol novog života, budućnosti.
Svaki put kad odlazimo kući a baka nas tek posedale u auto pita kad opet dolazimo, deda nam otvara kapiju - nas prati i drvo kruške, ječmenke, koju je deda posadio na dan kad je njegov prvi unuk, moj brat od tetke rođen. Prati nas ta kruška kao simbol novog života, budućnosti.
Čujem. Šuška lišće kruške u ujakovom dvorištu. Moja majka popadale plodove podiže sa zemlje i probira njalepše za svoje unuke. Ujak pomaže i govori kako ne pamti da je tako rodila, kao ove godine, vajka se što grane pucaju pod težinom polodova. Svima nam je ista misao u glavi. Danas smo sahranili baku. Kada je pre deset godina umro deda sahranili smo ga po sumornom i vlažnom danu na malom seoskom groblju iz koga smo svi izašli tužni i kaljavi a baka je posle rekla da bi volela da bude toplo kad ona umre, da je ne nosimo po tolikom blatu. Neko ju je čuo kad je ovo rekla jer je na dan kada smo je sahranili bilo preko trideset stepeni. Stojali smo pored groba na toplom junskom suncu, među suncokretima, sluđeni njenom izenadnom smrću. Kod ploče iznad njene glave skupilo se tužno, njeno troje dece. Ja se upitah da li je baka sada sa četvrtim svojim detetom, da li su tetka i ona i deda zajedno sada, sa one strane. Da li ono troje vide ovo troje, ove koje ja vidim, da li ih teše, šta li im govore... I onda spazim da se na celom groblju, samo sa kraj ovog groba i to samo sa dedine strane, širi busen pitome nane koju je on toliko voleo.
“Da li ti je ovo dosta?” Vraća me pod krušku majčin glas. “Jeste.” govorim a ne gledam baš pomno i mislim kako ja i onako ne jedem kruške. Čujem ujakov glas: ”Bože, Bože kako je mama volela ove kruške. Kako ih je slatko jela. Stane ovde ispod drveta i uživa u njima”. Verujem da je rado ulazila u hlad kruške, u njen miris, verujem da su ti plodovi za nju bili puni sećanja i obećanja, verujem da se smešila dok ih je jela. Te kruške kao simbol davno prošlog vremena.
“Da li ti je ovo dosta?” Vraća me pod krušku majčin glas. “Jeste.” govorim a ne gledam baš pomno i mislim kako ja i onako ne jedem kruške. Čujem ujakov glas: ”Bože, Bože kako je mama volela ove kruške. Kako ih je slatko jela. Stane ovde ispod drveta i uživa u njima”. Verujem da je rado ulazila u hlad kruške, u njen miris, verujem da su ti plodovi za nju bili puni sećanja i obećanja, verujem da se smešila dok ih je jela. Te kruške kao simbol davno prošlog vremena.
Vidim. Posle zagrljaja i radosti zbog ponovnog susreta moji mali dečaci zabili su nos u kutiju koju sam donela sa sela. Kao najzanimljiviju stvar izvukoše baš kruške. Odmah su se raspitali šta je to i želeli da isprobaju ukus a ja sam im oprala i ponudila kruške. Jeli su i pojeli sve do jedne. I baš kad požalih što nisam ni sebi ni mužu ostavila bar jedan komad eto njega donosi mi krušku iz naše bašte. “Vidim donela si krušaka pa sam otišao da uberem jednu našu, da vidimo kakve su.” Uzimam tu krušku toplu iz njegove ruke i osećam kako savršeno leže u moju. Dlan tačno obavija njen donji okrugli deo i onda se ka vrhu, taman gde prsti dolaze žuti plod sužava. Miris me obavija, rezak i sladak u isto vreme - baš kao i život. Uzmam komad kruške, osećam njenu teksturu i dok me one kuglice svega što je bilo, što jeste i što će biti golicaju po nepcu, usne mi se izvijaju u osmeh, iako se oči pune suzama.
U stvari, ja baš volim kruške. Kruške kao žuto pletivo koje veže živote svih tih meni dragih ljudi. Kruške kao simbol porodice moje majke.
Нема коментара:
Постави коментар