Obećala sam u naslovu da će ovde biti i ponešto što ima veze samo samnom a vrlo malo sa psihologijom. Pošto je konkurs na koji sam ovu priču poslala istekao ja ću je objaviti ovde. Sa jedinom željom da moj deda, kroz moje sećanje nekako oživi na trenutke bar u mojoj i mašti drugih ljudi.
Prva berberska radnja
Ovo nije priča iz mog kraja, bar ne kraja u kome sam odrasla i nije junak priče sam kraj grada, to odmah da kažem. Ovo je nešto sasvim lično. To je pričao o centru grada Novog Sada gde sam kao mala išla u dedinu berbersku radnju i to je uspomena iz mog detinjstva koju jednostavno moram da ispričam nekom. Okviri i teme mi ionako nikada nisu dobro ležali i uvek su me terali da ih prekoračim, da vidim šta će biti...
Kada sam išla u osnovnu školu osamdesetih godina prošlog veka, Novi Sad je bio miran i poluprazan gradić, gradić „natenane“ a odlazak u centar sa Bulevara (tada 23. oktobra) osobođenja kod deda Marka u breberaj, u centar, u Miletićevu ulicu, bila je mala avantura. Moj Deda Marko, Marko Milinkov ili Beli kako su ga zvali jer je imao jako plavu pa posle jako belu kosu, bio je prvi breber u Novom Sadu. Imao je malu radnju u Miletićevoj ulici broj 9 i u nju se ulazilo preko dva stepenika iznad kojih je visio znak za berbersku radnju. Kada sam ga jednom pitala šta je to, a bio je to veliki limeni krug sa utisnutim još jednim krugom u sredini, rekao mi je da mnogi ljudi nisu bili pismeni posle rata i da je svaki zanatlija imao svoj znak kako bi i nepsimeni raspoznavali o čemu je reč. Malo je reći da je bilo ponosan što je bio prvi berber u gradu, često mi je pričao da je mnoge važne ljude u gradu vukao za nos a onda bi namignuo i dodao: dok ih brijem. Deda Marko je voleo svoj posao bio je dvokratno u radnji, jer tačno u podne išao je na ručak i odmor kući. Mnoge mušterije do duboko u starost sam je šišao i brijao. Dugo je šišao i brijao i kada je zatvorio radnju, mušterije su ga tražile i dolazile mu kući. Da ih baš on uredi i na čašicu razgovra. Neki od njih dolazili su i kad mu ruke više nisu bile tako vešte i precizne. Toliko je dugo šišao moj deda Marko, Beli, prvi novosadski vlasnik berberaja i berber...
Sećam se uvek besprekorno čiste radnje, moja baka Marija je sređivala prekrivače i peškire tako da su mirisali na čisto i bili snežno beli i bez Vaniša i ostalih današnjih magija. Mirislao je na stare kolonjske vode. Sećam se velikih ogledala, preko celog zida isped kojih su stojale udobne kožne fotelje sa leve strane a sa desne mala garnitura sa niskim stolom, ispod kog su stajale novine dok se čeka da se prelistava. Iza garniture zavesa za potrebštine berberaja a ispred još jedna stolica za šišanje. To je bila stolica na kojoj je deda šišao. Tu pored, stojala je visoka izlakirana stolica od punog drveta sa glavom konjića za male mušterije. Brat i ja smo se uvek tu penjali i tražili da nas šiša. On je zveckao makazama oko naših glava i pravio se da nas šiša a zapravo kosa nam od prošlog puta nije ni izrasla dovoljno za novo šišanje. Svi smo uživali ovoj maloj igri, i deda i mi.
Rado sam išla u tu malo nagnutu ulicu, još sa početka mi se smešio poznati okrugli znak, često sam presakala stepenike koji su izgeledali kao da su od mermera, zelenkaste ali kao bojom isprskane, otvarala vrata, sedala na škripave kožne stolice i gledala dedu kako radi. I sada ga vidim u belom mantilu kako stoji u vratima te radnje iako bi, ako bi samo htela ja ugledala izlog iz koga se lepo vidi da se unutra sad prodaju konci, dugmići, cibzari i trake. Videla bi da ni znaka za dedin berberaj više nema. Možda bi sve to videla da hoću, ali neću. Vidim njega, ponosnog i zadovoljnog, nasmejanog što me opet vidi.
"Svi mi umiremo jednom, a veliki ljudi po dva puta: jednom kada ih nestane sa zemlje, a drugi put kada propadne njihova zadužbina".
Ivo Andrić
Našla sam negde na Fejsbuku ovu sliku i morala da je dodam. Mada je konj mog dede bio braon.
Нема коментара:
Постави коментар